Šta to jedeš?

sirnica

Šta to jedeš, obično pitaju kolege, prijatelji šta više. Možda radne kolege ili poznanici, kada se svi sretnemo na poslu ili ako se zadese da navrate u moj životno-stambeni objekat. Obično zavire svoj poduži nos u moju malo pliću plastičnu zdjelu. Plastičnu viljušku da ne spominjem.

Pa jedem, šta jedem, šta se nađe, šta ostane od sinoć. Nekada bude i malo prepoznatljivije jelo poput lazanje, da ne preuveličavam sada, ili, ako je sreće da je lokalni dućan bolje snabdjeven, smrznute sirnice, pažljivo podgrijane.

Jeboteto, vele.

Pa, ne smeta me, stvarno me ne smeta ako vole zavirivati svoj poduži nos u moju malo pliću plastičnu zdjelu. Ne smeta me ni kada mi kažu da jeboteto. Svako ima svoj ukus u hrani, piću i tako to. Stariji momci obično pitaju da šta jebeš, ali to je druga priča.

Ono što me masu dotakne je kada njihova, neprestajuće-pokretljiva usta izbace izjavu koja počinje sa ‘Moja mama…’ koja je popraćena sa izjavama o kulinarskim vrijednostima njihovih istih.

To je obično momenat kada se utišam još više. Više nego obično.

Pa, lijepo je kada odrasli i zreli ljudi imaju mamu da im kuha. Lijepo, pravo lijepo, razumijem, kažu, kako im mama napravi lazanju ili, ko je sretniji, sirnicu. Nisam baš te sreće već duže vremena.

Ali, pametniji ljudi su već dokučili, ovih par paragrafa iznad nisu baš o hrani i lošim ukusima, nego o ljudima koji nisu sa nama već duže vremena i koji nam fale, možda čak više nego pažljivo podgrijana sirnica.

Close Menu